Генерална скупштина УНЕСКО 1999.год. прогласила је 21.фебруар за Међународни дан матерњег језика у знак сећања на студенте који су на тај дан 1952.године убијени у Даки, у источном Пакистану, јер су протествовали
што њихов језик није проглашен за званични.
Република Србија је 2006. године приступила Европској повељи о регионалним или мањинским језицима Савета Европе, у жељи да допринесе развоју мултикултурализма и вишејезичности у Србији и Европи.
Упркос свим декларацијама, и уз њихову помоћ, нужно је јачати свест о важности очувања српског као матерњег језика , као и све матерње језике народа који се у Србији живе. То се, свакако, чини проучавањем језика
током школовања, али и јачањем свести о вредности језика као културне баштине једног народа.
Језик чува све што је, развијајући се, један народ стварао; памти све промене кроз које је пролазио, трпи утицаје и историјске притиске који су се у одређеном тренутку догодили.
Важно је нагласити колико се труда уложило да се језик очува када је то био велики изазов, током вишевековне окупације и без икаквих институција које би се тиме бавиле.
Тај изазов ни данас није мали. Одолевање помодарствима свих врста која језик младих кваре, не осећајући да тиме угрожавају бит свога постојања, постаје императив.
Чувањем свога језика и писма на најплеменитији начин учествујемо у историјском подухвату очувања духовних вредности наших предака, на тај начин постајемо део вредносног система који негује праве вредности.
Наш посао није тежак, ред је да оно што смо добили од својих претходникасачувамо за своје потомке. О значају матерњег језика пише Милица Jeвтић, ученица IV/2.
Значај матерњег језика
Као јединке, препознатљиви смо по нечему: висини, боји косе, боји тена, смислу за хумор, интелигенцији, смеху или гласу. Битно је знати да нико није исти, да смо сви различити, и да треба бити поносан на то ко си.
Сваки народ има своју територију на којој живи, а матерњи језик је управо оно што ту територију и тај народ чини посебним. Имати свој језик и своје речи, не служећи се туђим, право je богатство.
Сваки народ својим матерњим језиком гради свој идентитет и своје име у свету. Са матерњим језиком иде и писмо, а писмо Срба је ћирилица. За нас је од изузетног значаја сачувати ћилицу и преносити је са генерације на генерацију, јер управо ћирилица чини Србе посебним и баш зато деца у школи уче ко је Вук Стефановић Караџић, Гаврил Стефановић Венцловић и Доситеј Обрадовић. Не знати ко је Вук Стефановић Караџић чини Србина у души сиромашнијим, а Србију за мрвицу мањом.
Докле год пишемо ћирилицом и говоримо српским језиком, Србија ће живети. Неговањем матерњег језика, негујемо свој ген и чувамо сами себе од заборава. Народ који не зна своју историју и своје порекло, брише се са лица Земље.