У част Дана школе, већ деценијама се одржава писање наградног литерарног темата. Свим ученицима, од првог до четвртог разреда је понуђена иста тема.
Ове године, чувајући дугогодишњу традицију Школе, ученици су писали на тему која се бави актуелним питањем међусобне подршке, сарадње, уочавања и поентирања заједништва, што је, иначе, део опште теме која се у школи обрађује од почетка ове школске године.
Тема је гласила: ,, ПОЈЕДИНАЧНО СМО КАП, ЗАЈЕДНО ОКЕАН’’. Професорке српског језика су написане задатке прегледале, процениле и одлучиле за најбољи.
Награђени литерарни рад је написао ученик трећег разреда Филип Фончев.
Текст његовог задатка преносимо у целости:
Поглед ми упорно допире до једне тачке на небеском своду. Та тачка сам ја…Та тачка сте ви…То је свако биће на овој планети.
Обесхрабрен осећањем сопственог нихилизма, спознајом или бар утиском да сам само једна цигла у зиду, успорено падам у вечни застрашујући амбис људског песимизма. Једина нада и утеха ми је постојање духовне сфере живота. Ко описује сопствену бол, макар И плакао, на путу је да се утеши. Сва несрећа овог света није ништа друго него прилагођавање, навика. Када се на самоћу навикнемо, она престаје да буде бол И патња. Прераста у нешто страшније, у нашу истину, нашу стварност, нашу свакодневицу. Када се то деси, нехотице и без упозорења схватимо да уживамо у споственој самоћи. Посматрао сам самог себе, одвратио поглед од свега што ме окружује и усмерио га на своју унутрашњост. Није било речи ни о чему што је изван мене, него у мени самом. Све што сам дубоко у себи, у својој души видео, нисам препознао ни у једном другом смртнику. А усамљен човек није човек без пријатеља, без породице, без љубави. Постоји нешто много теже И садржајније од усамљености, а то је духовна самоћа. Сам, али празан човек је усамљен човек.
Волео бих да причам ,али немам са ким. Волео бих да певам, али немам коме. Желим да вриснем у нади да ће тај крик пун јада и вапаја са разумевањем пробудити неке сличне усамљене душе налик мојој. Уместо одговора чујем само одјек сопственог гласа. Имам осећај припадности. Око мене може бити велики број људи, али све док су они за мене само покретне фигуре, а ја за њих апстрактно створење и даље ћу бити сам.
Несхваћеност, неразумевање, различитост, то су главни кривци који човека гурају у бездан самоће. А када се ту једном нађеш тешко је да изађеш на површину.Док сам сам, размишљам, налазим се сав у релацијама између небеског И земаљског, видљивог И невидљивог. Када довољно дуго живиш са нечим што је чак И непожељно, оно ти може постати нормално, чак И потребно, као самоћа, која већину људи ломи,емоцијонало уништава, а мене ојачава. Самоћа није изолација, самоћа је преиспитивање себе, тражење свог мира, праштање другима. А када човек ојача, онда боље разуме свој пут, постане бољи, упусти се у сву већу љубав према свима и свему: према животу, људима ,стварима, љубави.
Човек у једном тренутку спозна љубав у себи и у свему што нас окружује. Исус је одлучио да се изолује од свих И оде у пустињу, да би слушао свој унутрашњи глас, да би схватио која је његова мисија на земљи И да би се отргао од материјалних искушења. Због тога је веома важно научити бити сам, бити кап. Када се сами осећамо добро, та унутрашња снага засија И као сунце излази напоље. И сунце је само на небеском своду, али греје и сија најјаче. И својом топлотом греје све око себе. То је неопходан пут како би се касније осећали добро и са другима, како би били кап без које оцеан не постоји. Не постоји један универзум, већ свако ствара свој. Један И јединствен, али твој. Сваки универзум је подједнако важан, веома сличан, али ипак различит. Али само заједно можемо опстати И створити лепши свет. Појединац тежи да буде савршен, али никада неће моћи да буде потпун. Све иде у пару и тако се одржава равнотежа у свемиру. Зато волите, будите вољени И нађите део душе који вам недостаје. Људска душа је као океан, у неким деловима дивља, мрачна, неистражена, а опет у неким пуна живота И непресушна . Постоје људи за које са разлогом тврдимо да су добре особе, они поседују најлепше особине: искреност, разумевање, толеранција, интегритет. Сигурни смо да нас никада неће злонамерно повредити, да им се можемо поверити, да ће нас разумети.
Постоје такви људи. А како су постали такви људи? Врло једноставно.. Васпитали су их људи са истим особинама. У савременом свету све више људи оријентисано је на лоше вести и на мане у људској природи. Бити добар не значи бити наиван, већ волети друге као себе. Знање о добром обезбеђује врлину, док незнање зло. Љутња је некада оправдана, али зло у људима је неоправдано.
Затварам очи и сањам…Посматрам своје тео као да је туђе, моја душа лебди…Видим милијарде других који раде исто. Свако лебди за себе, сви смо веома разичити ,а опет тако слични. И сви стремимо истом…Да после узбурканог таласа оставимо траг у песку који се живот зове. Јер појединачно смо само кап, а заједно океан.
Филип Фончев, III4