Постоје животни оријентири који не бледе с годинама, већ постају све јаснији што се више од њих удаљавамо. За генерацију која је матуру положила 1996. године у Геодетској техничкој школи у Београду, субота, 6. јун 2026. године, представљала је повратак месту на коме су постављени темељи пријатељстава, знања и животних путева. Јубилеј је окупио око 60 матураната из сва четири одељења, као и њихове некадашње одељењске старешине.
Сусрет на старој адреси пробудио је успомене које су надживеле три деценије. Симболичним повратком у школске клупе, некадашњи ученици присетили су се дана проведених у школи која је, упркос сложеним друштвеним околностима тог времена, изнедрила генерацију повезану искреним пријатељством, дружењем и међусобним поштовањем.
У времену када су непосредни разговори били главни начин комуникације, стварана су пријатељства која нису зависила од технологије, већ од поверења, разумевања и заједничких искустава. Управо та веза показала се трајном и после тридесет година.
Након обиласка школе, дружење је настављено у срдачној атмосфери. Разговори су враћали сећања на професоре који су своје ученике учили прецизности у мерењу и рачунању, али и на оне који су их подстицали да препознају вредности које се не могу изразити бројевима и формулама.
Посебну вредност овом јубилеју дао је племенит гест генерације. Прикупљена су значајна средства која су уплаћена у Фонд „Професор Живко Чукурановић“, намењен награђивању најбољих ученика школе. На тај начин генерација 1996. године пружила је подршку младим колегама и допринела очувању сећања на професоре који су својим радом оставили дубок траг у животима ученика.
Овај јубилеј добио је и симболичну геодетску димензију. Угао 06° 06′ 26″ постао је својеврсна референтна вредност новог поглавља заједништва. Баш као у најпрецизнијим геодетским радовима, провера је показала да је полигон пријатељства, грађен пуне три деценије, остао чврст, стабилан и поуздан, без потребе за корекцијама.
Заједнички закључак окупљених био је да се овај пренос правца не сме прекидати и да се на наредну проверу стабилности не сме чекати читавих десет година. Жеља свих је да се овакви сусрети организују чешће, да се стварају нове успомене и негују старе, као и да нека будућа окупљања буду одржана и ван Београда.
Тиме су матуранти још једном потврдили да је, уз сва професионална мерења и прецизне прорачуне, најважније оно што се не може измерити инструментима, већ само срцем.
Јер, и после тридесет година, остала је жива порука коју је записао Мика Антић:
„Најлепше је остати човек.“
