Стручно веће српског језика и књижевности сваке године у част Дана школе бира најуспешнији литерарни рад који Наставничко веће награди лепом књигом. Ове године је најбољи рад написала ученица 4/1 Ивана Петровић.
Њен рад је прочитан бројној публици у оквиру прославе Дана школе која је одржана 15 10. 2022. у Звездара театру.
Рад на данас веома актуелну тему о положају жена у друштву имао је за наслов Андрићеву мудри мисао.
Тиме смо обележили и 130 година од рођења нашег добитника Нобелове награде.
Рад у целини можете прочитати у наставку текста.
„Жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога света“
Тако је говорио Андрић… Пратећи судбине његових јунакиња схватамо да нас у раном детињству мучи неразумевање од стране осталог света, у младости љубав и чежње, које су проузроковане њоме, а у старости све оно што она доноси. Андрић говори о свету у којем су женске судбине трагичне и мрачне. А шта се до данас променило?
Женска снага и значај жена су већ вековима тема разматрања многих писаца.Има тих жена чија је лепота више од онога што око види. Жена носи и даје живот, она је родитељица животворна. Жена је алфа и омега , да нема жене свет не би ни постојао. То је улога којом ју је природа даровала. Но међутим, вратимо се само пар деценија уназад, јер жена је и друштвено биће. Улога жене била је да буде домаћица и мајка, без могућности на избор и одлуку. Ретко кад се удавала из љубави, већ зато што је уместо ње неко тако одлучио. Жена која се одлучила образовати, ако јој је тоуопште и било дато, а није се удала до постадолесценције сматрана је “старом девојком”. Времена су се драстично променила као и положај жене у друштву. Свако време носи нешто ново. Може се рећи да жене данас имају и многовише слободе. Оне су данас доктори, новинари, професори, судије. Наизглед уживају друштвени статус, али се често дешава да буду дискриминисане од стране послодавца, замислите, само зато јер планирају да рађају. Међутим, на нашим просторима још увек у неким породицама влада патријархалност, где неке жене “служе” своје мушкарце. Али то је и благо у поређењу са неким другим светом, где жене не смеју ни да се облаче како желе. „Жене, живот, слобода“, данима узвикују окупљене на протестима широм Ирана, али солидаришући се, и у бројним другим земљама. Жене су биле на челу протеста, често снимљене како шишају косу или како скидају и пале мараме на јавним местима. По иранском закону, жене су обавезне да носе хиџаб и другу ‘скромну одећу’. Замислите какву храброст оне показују! Често су убијане, затваране и малтретиране због тих права. Када чујемо или прочитамо нешто слично, помислимо да то проживљава мали број жена и како је то далеко од нас, а нисмо ни свесни да су оне борци и за наша права и слободу.. Зачудимо се када на површину исплива прича о силовању и ако то не би требало бити табу тема. У последњих годину дана, ако не узимамо у обзир и претходне године, сведоци смо озбиљног насиља и фемицида коме су изложене искључиво жене. Но, неретко се за то кривица и одговорност тражи и пребацује на жену. Када би свака жена испричала своју причу, тек онда бисмо били свесни шта се заправо дешава и куда иде овај свет. Дошли смо до тога да родитељи све више страхују за своје ћерке, које почињу саме себе да ограничавају због страха од људи који имају слободу коју нису заслужили. Пласира нам се идеал који заправо не постоји и ту је само како би нам представио сигурност које у стварности за жену нема. Неколицина се бори за своја права, живе дан за даном, али неизвесне будућности.
Ми жене представљамо половину друштва. Као нежнији пол играмо, по тежини, равноправну улогу у представи живота, која у данашње време није довољно призната и за коју се не добијају ни аплаузи ни ловори ни дарови!
Ивана Петровић IV1
